Feeds:
Posts
Comments

Ostaci dana

U visećim ostacima dana

tvoja bela haljina razvezana

oči ti na pola

kosa natapirana

crtaš  mi teoriju relativiteta od kraja:

kako se jebati bez kurca i pičke koji samo trenutno nisu sa nama

ulaziš mi u usta

salutiram “Dobro veče”

a dan nije ni počeo

letiš  po sobi

obuvaš  naglavačke i oblačiš u hipu

gledam te ludačkom ljubavlju

koju puštam samo na odvezane zveri

odlazi sada i vrati se

Mermerna kob

Životinjo, od mermera si

na obalu izbačen u drhtanju

da jurcaš od Mediterana do Bosfora i

gutaš mora kao podnevna sunca kad penušaju po kamenju

Mikelanđelo ti je ruke stvorio, a ti povodljiv

enfant terrible postao

plačeš, a kažeš mi kako zevaš od dosade

 

sanjam te životinjo

tvoja leđa moja su barka

tamo gde Mesec uranja u tminu

u strašnom potonuću svega

još jedna nemogućnost savrešenih stvari

ostaješ ti

 

Priča u knjizi

Link: Lapis Histriae 2014

lapis 2014 omot

Sve uništava

Čovek nepogrešivo bira šta će ga uništiti

ubijaju ga vozovi

protok stvari

sumrak koji prelazi u veče

ubija ga život u mlinu koji naslućuje

jer stari majstor brašno pravi

gde spava zloduh i čovec i čovečica zajedno

naslućuje svet i njegovu mašinu

mesec juri mesečinu

i to ga muči

sjajna prašina nedolična

njegovog staklenog sjaja,

nepomičnog sjaja

 

Sanja Nikolic

 

Nasukani kruzer

u nebo gleda

bočnim okom

bije ga morska struja o kostur

 

nekada kruzer

svetskog kapaciteta,

danas pristanište za vodu

 

jato riba na propeleru, u mestu vrti

algin korov

 

u plićaku treperi i svoje tužne senke se boji

div,

kad ga nevreme smlati

munje mu cepaju utrobu

 

izvestan status,

ko običan kajak zakucan

sa ubicom, tlom, spojen

 

grakće ptica na kormilu

neguje perje u dosadi

 

raspolućen između neba i zemlje,

u muk morske mase,

radar bi u duge plovidbe

 

misli po radijusu plutaju

dok gospođa ptica postaje admiral zapovednik

 

Sanja Nikolic

 

Planina i zlatne šume

Presavićeš se jak kao planina,

odronićeš sopstvene odrone i

doći ćeš po mene.

 

gledaćeš me misaonim očima strasti

jer i strast puno misli

dok luta od jednog do drugog,

nesigurna, paleći tragove

 

setićeš se šuma, zlatnih i kao ti, bujnih

ispod kojih stražare brisani prostori i

gde žestoki vetrovi kao ljudski odnosi

brišu tragove da su tamo nekada

hodali i voleli se ljudi

 

grliću te i podelićemo terete

jedne planine

 

Sanja Nikolic

 

Logika

sve je na svetu neizvesno, sve

što pokušamo dohvatiti

izmiče nam i kad dajemo sve od sebe,

sumnjamo da su pojave samo drhtave opsene

 

sve je varljivo, sve

na primer, ljudi su moćni prema svetu

a da nemaju moći nad sobom

njihove su ličnosti prema drugima opsene

 

smatram da je izvesno,

izvesno, a da nije varljivo,

iako strašno zavodljivo,

naše lajanje na mesec u mraku

sa četvoro mutnih očiju opsene

 

Sanja Nikolic

 

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 39 other followers

%d bloggers like this: