Feeds:
Posts
Comments

Archive for the ‘Poetry’ Category

Čovek nepogrešivo bira šta će ga uništiti

ubijaju ga vozovi

protok stvari

sumrak koji prelazi u veče

ubija ga život u mlinu koji naslućuje

jer stari majstor brašno pravi

gde spava zloduh i čovec i čovečica zajedno

naslućuje svet i njegovu mašinu

mesec juri mesečinu

i to ga muči

sjajna prašina nedolična

njegovog staklenog sjaja,

nepomičnog sjaja

 

Sanja Nikolic

 

Advertisements

Read Full Post »

u nebo gleda

bočnim okom

bije ga morska struja o kostur

 

nekada kruzer

svetskog kapaciteta,

danas pristanište za vodu

 

jato riba na propeleru, u mestu vrti

algin korov

 

u plićaku treperi i svoje tužne senke se boji

div,

kad ga nevreme smlati

munje mu cepaju utrobu

 

izvestan status,

ko običan kajak zakucan

sa ubicom, tlom, spojen

 

grakće ptica na kormilu

neguje perje u dosadi

 

raspolućen između neba i zemlje,

u muk morske mase,

radar bi u duge plovidbe

 

misli po radijusu plutaju

dok gospođa ptica postaje admiral zapovednik

 

Sanja Nikolic

 

Read Full Post »

Presavićeš se jak kao planina,

odronićeš sopstvene odrone i

doći ćeš po mene.

 

gledaćeš me misaonim očima strasti

jer i strast puno misli

dok luta od jednog do drugog,

nesigurna, paleći tragove

 

setićeš se šuma, zlatnih i kao ti, bujnih

ispod kojih stražare brisani prostori i

gde žestoki vetrovi kao ljudski odnosi

brišu tragove da su tamo nekada

hodali i voleli se ljudi

 

grliću te i podelićemo terete

jedne planine

 

Sanja Nikolic

 

Read Full Post »

sve je na svetu neizvesno, sve

što pokušamo dohvatiti

izmiče nam i kad dajemo sve od sebe,

sumnjamo da su pojave samo drhtave opsene

 

sve je varljivo, sve

na primer, ljudi su moćni prema svetu

a da nemaju moći nad sobom

njihove su ličnosti prema drugima opsene

 

smatram da je izvesno,

izvesno, a da nije varljivo,

iako strašno zavodljivo,

naše lajanje na mesec u mraku

sa četvoro mutnih očiju opsene

 

Sanja Nikolic

 

Read Full Post »

Ljudi hodaju

a kada čuju za nečiju smrt

zastanu, trznu se i malo razmisle

 

svi ti ljudi koje vidite

nose odela i maske na licu.

zamislite ih gole,

skinite im maske.

ako još uvek stoje nepoljuljani,

to su pravi ljudi

 

problem je što će većina koju zamislite

bez odela

sata

statusa

stana

muža

žene

ili automobila,

postati komična i besmislena

kao neispisani list papira

 

Sanja Nikolic

 

Read Full Post »

pred jutro

nastupa jedno a povlači se drugo

iznad gustog bolničkoga zraka

plave svetiljke mlečno oboje postelje i sobe

od nas bolesnika

miris alkohola stasaće

u glave

koje oblakuju već omamljene od zamršenih misli

sve spava

samo čovek nemiran od bolesti

prinuđen, on luta

 

i ja ne znam, opet ne znam

u prošlosti

kao da još nije bila, već je buduća

tek će nešto što je bilo

opet da se rodi

 

iz stidljivosti dok se mora biti muškarac

i nežan oblak koji propušta tek najnežniji povetarac

ja nisam tvoja majka dečače

mada bih bila leone

ako želiš

 

kao što u religiji nema pometenosti

ja, madonna tužnih ideala

kroz koju teku vode

i nekud spolja protiču vode

koje sa ne spajaju nikud,

potpuno sam

bez te opšte pometenosti

 

Sanja Nikolic

 

 

Read Full Post »

na putu ka beogradu

pasa i mačaka onoliko ima,

praznih polja koje vetar povija

nadomak mu je avala podignuta od socijalnih para

 

očekujete nešto fino

toliko ste slušali o tome

preko divljih naselja ulećete u kotlinu

grad veličina blista u podnožju

 

zapišan beton radioaktivno sija

haustori čuvaju reljefe kiselina

iz podruma vonja vlaga i trulež od

baba nasleđenih imovina

 

na gornjim nivoima dignutih noseva

pobednički klati se beogradska vojska

elita

iz salona zauzela medije i tehnologije

kosturi prethodnih generacija pridržavaju im skelete

na državnom budžetu snaga nevoljna

a talenat iskopnio

 

mrvicama njihovih trpeza hrani se

gladna masa kontejnerskih naseobina

lanac evolucije ima svoja jasna pravila

svi su željni

neki su ambiciozni

jedu samo snalažljivi

 

iz vračarskih vila vitla se dim fašizma izniko iz bede komunizma

negovane gazdarice staklastih očiju

hipnotišu potomstvo u šanelovim čizmama

mermer izglancan a

štednja tople vode neophodna

prljavo telo želi mermer beli

sve je masno ali beogradska dama ga oseća čisto

to je patina nasleđenog prostora

 

ćerke su im hladne ali mazne a sinovi postiđeni

njihove supruge jednoga dana postaće im mame

kojima će deca biti sredstvo da ulove njihove tate

i tako se rađa sledeća generacija istog

 

beograđani isisaće vam snagu jer

postoji jedna zajednička stvar,

povremena revolucija

u kojoj svi učestvujete a

čija korist ide jednakijima

 

ostavite beograd beograđanima

oni najbolje znaju kako da ga unište

 

Sanja Nikolic

 

 

Read Full Post »

Older Posts »

%d bloggers like this: