Feeds:
Posts
Comments

Archive for the ‘Sanja Nikolic’ Category

Čovek nepogrešivo bira šta će ga uništiti

ubijaju ga vozovi

protok stvari

sumrak koji prelazi u veče

ubija ga život u mlinu koji naslućuje

jer stari majstor brašno pravi

gde spava zloduh i čovec i čovečica zajedno

naslućuje svet i njegovu mašinu

mesec juri mesečinu

i to ga muči

sjajna prašina nedolična

njegovog staklenog sjaja,

nepomičnog sjaja

 

Sanja Nikolic

 

Advertisements

Read Full Post »

u nebo gleda

bočnim okom

bije ga morska struja o kostur

 

nekada kruzer

svetskog kapaciteta,

danas pristanište za vodu

 

jato riba na propeleru, u mestu vrti

algin korov

 

u plićaku treperi i svoje tužne senke se boji

div,

kad ga nevreme smlati

munje mu cepaju utrobu

 

izvestan status,

ko običan kajak zakucan

sa ubicom, tlom, spojen

 

grakće ptica na kormilu

neguje perje u dosadi

 

raspolućen između neba i zemlje,

u muk morske mase,

radar bi u duge plovidbe

 

misli po radijusu plutaju

dok gospođa ptica postaje admiral zapovednik

 

Sanja Nikolic

 

Read Full Post »

Presavićeš se jak kao planina,

odronićeš sopstvene odrone i

doći ćeš po mene.

 

gledaćeš me misaonim očima strasti

jer i strast puno misli

dok luta od jednog do drugog,

nesigurna, paleći tragove

 

setićeš se šuma, zlatnih i kao ti, bujnih

ispod kojih stražare brisani prostori i

gde žestoki vetrovi kao ljudski odnosi

brišu tragove da su tamo nekada

hodali i voleli se ljudi

 

grliću te i podelićemo terete

jedne planine

 

Sanja Nikolic

 

Read Full Post »

sve je na svetu neizvesno, sve

što pokušamo dohvatiti

izmiče nam i kad dajemo sve od sebe,

sumnjamo da su pojave samo drhtave opsene

 

sve je varljivo, sve

na primer, ljudi su moćni prema svetu

a da nemaju moći nad sobom

njihove su ličnosti prema drugima opsene

 

smatram da je izvesno,

izvesno, a da nije varljivo,

iako strašno zavodljivo,

naše lajanje na mesec u mraku

sa četvoro mutnih očiju opsene

 

Sanja Nikolic

 

Read Full Post »

Ljudi hodaju

a kada čuju za nečiju smrt

zastanu, trznu se i malo razmisle

 

svi ti ljudi koje vidite

nose odela i maske na licu.

zamislite ih gole,

skinite im maske.

ako još uvek stoje nepoljuljani,

to su pravi ljudi

 

problem je što će većina koju zamislite

bez odela

sata

statusa

stana

muža

žene

ili automobila,

postati komična i besmislena

kao neispisani list papira

 

Sanja Nikolic

 

Read Full Post »

pred jutro

nastupa jedno a povlači se drugo

iznad gustog bolničkoga zraka

plave svetiljke mlečno oboje postelje i sobe

od nas bolesnika

miris alkohola stasaće

u glave

koje oblakuju već omamljene od zamršenih misli

sve spava

samo čovek nemiran od bolesti

prinuđen, on luta

 

i ja ne znam, opet ne znam

u prošlosti

kao da još nije bila, već je buduća

tek će nešto što je bilo

opet da se rodi

 

iz stidljivosti dok se mora biti muškarac

i nežan oblak koji propušta tek najnežniji povetarac

ja nisam tvoja majka dečače

mada bih bila leone

ako želiš

 

kao što u religiji nema pometenosti

ja, madonna tužnih ideala

kroz koju teku vode

i nekud spolja protiču vode

koje sa ne spajaju nikud,

potpuno sam

bez te opšte pometenosti

 

Sanja Nikolic

 

 

Read Full Post »

Najlepšeg od grčkih filozofa

obujmila sam ko gljiva

gljiva u svilenim čarapama

grlim to čedo

jer muškarac filozof ženi je dete

sa mekom hučećom školjkom

uvom

od mog šapata polegnevše vlasi mu tu

da se razumemo

san pevanja je da ludost bude stvarno

a stvarno ludost

 

Sanja Nikolic

 

 

Read Full Post »

Older Posts »

%d bloggers like this: