Feeds:
Posts
Comments

Logika

sve je na svetu neizvesno, sve

što pokušamo dohvatiti

izmiče nam i kad dajemo sve od sebe,

sumnjamo da su pojave samo drhtave opsene

 

sve je varljivo, sve

na primer, ljudi su moćni prema svetu

a da nemaju moći nad sobom

njihove su ličnosti prema drugima opsene

 

smatram da je izvesno,

izvesno, a da nije varljivo,

iako strašno zavodljivo,

naše lajanje na mesec u mraku

sa četvoro mutnih očiju opsene

 

Sanja Nikolic

 

Advertisements

Goli ljudi

Ljudi hodaju

a kada čuju za nečiju smrt

zastanu, trznu se i malo razmisle

 

svi ti ljudi koje vidite

nose odela i maske na licu.

zamislite ih gole,

skinite im maske.

ako još uvek stoje nepoljuljani,

to su pravi ljudi

 

problem je što će većina koju zamislite

bez odela

sata

statusa

stana

muža

žene

ili automobila,

postati komična i besmislena

kao neispisani list papira

 

Sanja Nikolic

 

Poslednja noć u bolnici

pred jutro

nastupa jedno a povlači se drugo

iznad gustog bolničkoga zraka

plave svetiljke mlečno oboje postelje i sobe

od nas bolesnika

miris alkohola stasaće

u glave

koje oblakuju već omamljene od zamršenih misli

sve spava

samo čovek nemiran od bolesti

prinuđen, on luta

 

i ja ne znam, opet ne znam

u prošlosti

kao da još nije bila, već je buduća

tek će nešto što je bilo

opet da se rodi

 

iz stidljivosti dok se mora biti muškarac

i nežan oblak koji propušta tek najnežniji povetarac

ja nisam tvoja majka dečače

mada bih bila leone

ako želiš

 

kao što u religiji nema pometenosti

ja, madonna tužnih ideala

kroz koju teku vode

i nekud spolja protiču vode

koje sa ne spajaju nikud,

potpuno sam

bez te opšte pometenosti

 

Sanja Nikolic

 

 

Prema Beogradu

na putu ka beogradu

pasa i mačaka onoliko ima,

praznih polja koje vetar povija

nadomak mu je avala podignuta od socijalnih para

 

očekujete nešto fino

toliko ste slušali o tome

preko divljih naselja ulećete u kotlinu

grad veličina blista u podnožju

 

zapišan beton radioaktivno sija

haustori čuvaju reljefe kiselina

iz podruma vonja vlaga i trulež od

baba nasleđenih imovina

 

na gornjim nivoima dignutih noseva

pobednički klati se beogradska vojska

elita

iz salona zauzela medije i tehnologije

kosturi prethodnih generacija pridržavaju im skelete

na državnom budžetu snaga nevoljna

a talenat iskopnio

 

mrvicama njihovih trpeza hrani se

gladna masa kontejnerskih naseobina

lanac evolucije ima svoja jasna pravila

svi su željni

neki su ambiciozni

jedu samo snalažljivi

 

iz vračarskih vila vitla se dim fašizma izniko iz bede komunizma

negovane gazdarice staklastih očiju

hipnotišu potomstvo u šanelovim čizmama

mermer izglancan a

štednja tople vode neophodna

prljavo telo želi mermer beli

sve je masno ali beogradska dama ga oseća čisto

to je patina nasleđenog prostora

 

ćerke su im hladne ali mazne a sinovi postiđeni

njihove supruge jednoga dana postaće im mame

kojima će deca biti sredstvo da ulove njihove tate

i tako se rađa sledeća generacija istog

 

beograđani isisaće vam snagu jer

postoji jedna zajednička stvar,

povremena revolucija

u kojoj svi učestvujete a

čija korist ide jednakijima

 

ostavite beograd beograđanima

oni najbolje znaju kako da ga unište

 

Sanja Nikolic

 

 

Filozof

Najlepšeg od grčkih filozofa

obujmila sam ko gljiva

gljiva u svilenim čarapama

grlim to čedo

jer muškarac filozof ženi je dete

sa mekom hučećom školjkom

uvom

od mog šapata polegnevše vlasi mu tu

da se razumemo

san pevanja je da ludost bude stvarno

a stvarno ludost

 

Sanja Nikolic

 

 

Avion iznad mene

Tiho brujanje je dopiralo odnekud

nisam pogledala iako je bilo jednostavno

trebalo je samo okrenuti se u krevetu

ka velikom krovnom prozoru

 

bio je to sportski avion

leteo je u mestu

iznad prozora

i nije se pomerao

nije se udaljavao

nije odlazio

nije se pribiližavao

i bilo je lepo meni

a verujem i njemu

leteti iznad samo jednog prozora

sigurno je vežba potrebna za to

 

onda sam ustala

pogledala sam sve stvari oko sebe

veliku belu kuću koja nije moja

ali služimo jedna drugoj

i otišla sam da hodam

 

našla sam mesto koje podseća na more

blješteći šljunak i stolice boje lavande

oaza u gradu

došao je i pas rase beli kornišon sa gazdaricom

dizao je njušku svoje kovrdžave glave i

ispružio se kao mali tepih po šljunku

 

zapitala sam se,

kako zadržati red i ne predati se haosu okoline

jer sve ovo je dobar svet za mene

izula sam sandale i nogama dodirivala kamenčiće

volim prirodu kad je

bela

 

Sanja Nikolic

 

 

Kroz mrak

Izgubila se na malom unutrašnjem prostoru

zajedničkih dimenzija svesti

slepo sam

dodirivala mrak

verovala u postojanje

čiju izvesnost

nisam bila spremna da tvrdim

ali svakako da verujem u odnos dve jedinke

da, jesam

 

prepustila sam zaslepljujuću svetlost uspeha

gladnim psima zalutalim na periferiji

i njuškali su korov

a ja sam prstima dodirivala mrak

koji se proteže od zida do zida sinaptičkih sveza snaga zajedničke svesti

čije je delovanje izvesno

jedino kroz mrak

 

bilo je to veličanstveno iskustvo

hodati godinama u odnošenju

života koji još uvek prirodno ne sagledava perspektivu kraja

združeno kroz mrak

mislim da

ljudi nemoćni i nesigurni lutaju uz utisak postojanja

malodušni

dok se potvrđuju kroz posedovanje stvari

bez potrebe opredmećenja sinaptičkih sveza ljubavi

kroz mrak

 

Sanja Nikolic

 

 

%d bloggers like this: