Nadošao je mrak što ga je ceo dan punio kosmos
noćni duh na motke povešane živote stavio
krpena lica u nepovrat odneo
mastan mesec bebećeg naboranog lica ali srećnog
teretne se punoće noćas oslobađa
nju ulica dovlači dole na rub
ispod kape, jednaka težina smokvinog lista oplođuje majke
giganti stamenih gležnjeva, stamenih prstiju gde počiva zemlja i vi na njoj
majke na majci zemlji rascvetane,
vama svi u civilnom društvu duguju za bludni trud
a vi, žrtvujte vojsci i crkvi život deteta, namirite muškarca u sebi
volela bih da znam, da li se mlečni patuljci u vama već dižu protiv vas?
i kada tačno nastaje prevrat?
Opet ništa nije celo.
patinasto ogledalo u moru predvidivosti prikazuje samo jednog biciklistu
a što usamljena je nepredvidivost kod nas, on
povlači za sobom sa uskog grla ulice gegavo grlo kola trola
do spomenika koji ne okleva usred harema cveća
ali kasno, dosta kasno
ulazi dim u dim
upotpunjuje dekor nečeg nepomičnog poput
stena pod cunamijem
internatski revnosna, kao palidrvce skromno osvetljena
opet juri me mrak
i svetla sam i tamna i iskošena
senka na betonu
zato sviraj to ponovo Sem, sviraj
da progutam mesec ili će on nas
ova igra je turobni inferno sa nama,
pomućenima
Sanja Nikolic
